Победник

ИГОР КОКОШКОВ, СРПСКИ КОШАРКАШКИ ТРЕНЕР, ПРВИ ЕВРОПЉАНИН КОЈИ ЈЕ ПОСТАО ШЕФ СТРУКЕ У NBA
Своје давно препознато место
Водио је репрезентације Грузије и Словеније, био помоћник Жељку Обрадовићу у селекцији СЦГ, радио у „ЛА Клиперсима”, „Детроит Пистонсима”, „Орландо Меџику”, „Јута Џезу”... Од маја 2018. је главни тренер „Финикс Санса”. Прати српску кошарку, разуме њена искушења, радује се успесима српских играча у NBA. Не успева често, али воли да дође у свој Београд, баш као и његов син и кћерка. Од овог лета преко океана га чекају нови велики изазови

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника и Драгослав Жарковић („Спортски журнал”)

У кошарци је од кадетског узраста. Био је члан веома перспективне генерације јуниора „Звезде”, али су га последице једне саобраћајне несреће омеле у играчком узрастању. Од кошарке, ипак, није желео да одустане, па се убрзо окушао као тренер, у млађим категоријама ОКК „Београда”, „Партизана”, репрезентацији Југославије. То га је и препоручило за одлазак у колевку кошарке. „Америчка епизода” Игора Кокошкова траје већ скоро две деценије. Био је помоћни тренер „Л. А. Клиперса”, „Детроита”, „Финикса”, „Кливленда” и „Јуте”, да би на измаку ове сезоне добио почаст коју до сада ниједан неамерички тренер није стекао – именован је за првог тренера „Финикс Санса”.
– Ово је тренутак у којем је кулминирала читава моја каријера. И до сада сам се осећао привилегованим што имам прилику да радим у најквалитетнијим тимовима, окупљеним у најјачој лиги на свету. Већ годинама сам у НБА и само та чињеница много значи. Очигледно ме је препоручио таленат који сам имао, спремност да се прилагођавам и усвајам нова искуства. Само они који су у овом послу знају колико је тешко опстати у њему и бити на високом нивоу. Пружена ми је прилика да радим са квалитетним играчима, који су при том и добри момци, спремни да пуно раде, слушају савете и напредују. Веома ми је драго и што се враћам у град који сматрам својом другом кућом и у којем сам већ доживео многе лепе тренутке. Зато једва чекам да изградим добар програм који ће „Финиксу” донети много више кошаркашких радости. Моје задовољство је утолико веће, јер се на делу примећује колико енергије уносим у свој посао, што у крајњој мери показују и резултати.

Да ли сте, када сте улазили у овај посао, могли наслутити да ћете се овако високо винути на тренерској скали?
Има томе скоро две деценије. Било би неозбиљно рећи да сам тада имао НБА снове, јер је у то време сама лига била прилично затворена за странце. Тек пар играча са стране представљали су изузетке. Због свега тога, имам разлога да на себе гледам као на својеврсног зачетника једног новог таласа. Наиме, НБА се временом мењала, постала је много отворенија и за играче и за тренере. Сада је то један огромни караван који у себе усисава готово све што је заиста вредно на светској сцени, али када сам ја почињао било је сасвим другачије. Утолико ми стечена искуства више значе и потврђују да сам заслужио место на којем се налазим.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ОТВОРИО ВРАТА

Како се пробијао лед у НБА?
Није било лако. Јасно је да су постојала одређена предубеђења, да су многи јавно постављали питање шта ће им страни тренери када су већ они измислили ову игру и убедљиво доминирају на светској сцени. На све су се надовезале културолошке и језичке разлике, што јасно показује да је тада заиста било веома тешко са стране ући у НБА свет. Кроз та врата која су за мном остала отворена, касније је прошло доста мојих европских или неких других колега, што свим мојим искуствима даје пун смисао. Верујем да је њима ипак било лакше да се адаптирају и да изграде стабилне позиције.

Колико се у међувремену сама лига променила?
Драстично! На свим нивоима је дошло до промена, јер цела прича није ни замишљена као статична. НБА је данас својеврсна корпорација, која окреће огроман новац. Читава организациона, медијска и маркетиншка представа, начин на који се одвијају утакмице, па до саме игре и играча, све се променило у последњих неколико година, а камоли у последње две деценије. Над свим тим доминира огроман број људи, у лиги и клубовима, који воде рачуна о сваком детаљу, ништа се не препушта случају, па није ни чудо да је НБА данас један од најатрактивнијих планетарних догађаја.

Шта европски играчи могу да понуде НБА?
Некада су пропусницу за НБА могли да добију превасходно добри шутери и асистенти, а данас је другачије. Сада се више уважавају чак и они које су до скоро звали физикалцима, они који по правилу служе за ометање игре, за чврсту одбрану. Мислим да је свим играчима, одакле год да долазе, сада нешто лакше да дођу до изражаја, јер су у тимовима окружени толиким бројем стручних људи, од агената до личних тренера, да је готово немогуће не показати квалитет, уколико га заиста поседују. И по томе је НБА изузетак, јер су могућности које имају играчи вишеструке и сада се свакоме пружа прилика да се наметне.

Стицај непријатних околности вас је као играча удаљио са терена. Да ли је тако успешна тренерска каријера надокнадила неостварене играчке жеље?
Никада се нисам оптерећивао тиме. Потекао сам из спортске породице, увек сам имао жељу да се бавим спортом и, коначно, приуштио сам себи оно што је жеља многих људи – да ми животна професија постане оно што ми је био омиљени хоби. Међутим, без обзира на околности никада се нисам оптерећивао тиме шта ћу бити и од чега ће то зависити. Чак и да сам остао у Србији, у неком од локалних клубова или неком од кошаркашких кампова, ја бих то радио са истим задовољством и подједнаком жељом, јер давно сам своје место препознао у спорту.

ЗАКОНИТОСТИ САВРЕМЕНОГ СПОРТА

Колико сте у прилици да пратите кошаркашка збивања у Србији?
Не толико интензивно, због свакодневних обавеза у клубу, али мислим да је то довољно да стекнем коректан увид. Ми имамо сјајну традицију, али било би погрешно поредити се са прошлим временима. То што смо били некада је прича о минулом добу. Времена су се променила, новац је почео да диктира услове за напредак и ми ћемо морати да се томе повинујемо. Економска ситуација у Србији није таква да можемо имати неколико моћних клубова, чак не ни јаку лигу. Треба се окренути ономе што можемо – стварању играча и њиховом сазревању, кроз домаће тимове, европска такмичења, до НБА. У том погледу треба користити она драгоцена искуства наше традиције и предиспозиције које постоје. То ће, уосталом, највише користити нашој репрезентацији, која је најбољи показатељ како се заиста ради. Морамо бити реални, јер законитости савременог спорта се морају поштовати.

Како објаснити чињеницу да на нашем тлу сазрева толико добрих кошаркаша?
Темељи доброг рада су постављени пре више деценија и тај систем је са успонима и падовима усавршаван кроз генерације које су долазиле. У односу на многе друге земље, код нас се врло озбиљно радило, а импровизовало се на креативном нивоу. Када се томе додају одређене генетске и карактерне одлике, чињеница да смо народ крупног раста и пркосне нарави, онда се на крају стичу добри услови за напредак. У данашње време постоји још један разлог због ког се млади људи одлучују за озбиљно бављење спортом. У питању је финансијски ефекат и жеља да се поистовете са већ доказаним играчима. За њих је добро што се пореде са Јокићем, Теом, Богданом и многим другим играчима и треба им омогућити да се истакну, јер то је начин на који ћемо сачувати и развити и српску кошарку.

Која реч о српским играчима у НБА?
Драго ми је да могу да кажем да се доста пише о њима. Јокић је имао сјајну сезону. Сазрева и намеће се, не само као један од најбољих играча „Денвера”, већ као један од најбољих лаких центара на свету, што до пре две године ни у његовом клубу нико није очекивао. За Марјановића је добро што је прешао из „Детроита” у „Лос Анђелес”. Ту ће имати бољу прилику да се докаже. Позитивна је личност и то ће му помоћи да стрпљењем изгради бољу позицију. Теодосић је имао одличну европску каријеру и то га је спречило да раније дође у НБА. Нека га само здравље добро послужи и моћи ће да покаже много тога. Бјелица је донекле осцилирао, у складу са приликама које је добијао, али он има потенцијал који нико не спори. Добро је што је играо плеј-оф и то ће му искуство много помоћи. Он ће тек показати право лице. Што се тиче Богдановића, можда је и добро што је у нешто лошијем тиму, јер је играо под мањим притиском и у првој сезони је био стартер. Међутим, с временом ће се наметнути као један од играча чије ће амбиције бити веће, па ће моћи на томе да инсистира кроз свој тим, или можда у некој другој средини. Пред њиме су одличне године.

ДРАГОЦЕНИ ТРЕНУЦИ ЗАВИЧАЈА

Имате ли жељу да се истакнете и у српској кошарци?
У овом тренутку не могу о томе много да кажем, јер су моје обавезе на сасвим другој страни. Међутим, као Србин и рођени Београђанин, јасно је да бих волео да се једног дана створе такви услови да сви ми који радимо широм света, дођемо и да радимо у нашој земљи и са нашим играчима. Међутим, много тога мора да се поклопи и не зависи само од мене или неког другог тренера. Околности које доминирају светским спортом углавном нас удаљавају од завичаја, али то су већ приче које немају везе само са спортом и не зависе само од спортиста.

Колико сте често у прилици да себи и породици приуштите боравак у Србији?
Нажалост, не тако често, јер сам последњих година, због репрезентативних обавеза, и период свог летњег одмора сводио на минимум. То су, иначе, драгоцени тренуци, које проводим са пријатељима, породицом и драгим људима. Тада из човека исплива оно што носи у себи од детињства и никада као тада, када си са обе ноге на својој земљи, не долази до изражаја. То је оно што заправо и највише недостаје, јер због велике удаљености нисмо тако често у прилици да се састајемо.

Који су рефлекси Србије у вама посебно присутни?
Ово је технолошки веома развијено доба и информације су доступне где год да се затекнете. Можете да задовољите своју потребу за језиком, културом, за књигама, музиком. С друге стране, чак и српска кухиња је све више доступна на сваком крају света. Готово да нема већег града, у било којој земљи, а да не постоји српски национални ресторан. Међутим, све је то једно када сте далеко од свог родног краја, а сасвим друго када слетите на београдски аеродром и када знате да сте дошли кући.

***

Биографија
Игор Кокошков (1971). Због повреде у саобраћајној несрећи играчку каријеру завршио је рано и постао најмлађи кошаркашки тренер у Југославији (ОКК „Београд”, 1995). Тренирао је млађе категорије играча у „Партизану” и југословенској репрезентацији. Као помоћни тренер у репрезентацији Србије и Црне Горе учествовао је на Олимпијским играма у Атини 2004. и Европском првенству 2005.
Године 1999. ангажован је као колеџ тренер на Универзитету „Мисури”. Наредне године постаје помоћни тренер „Лос Анђелес Клиперса”, као први странац на тој позицији у историји НБА. У „Детроит Пистонсима” је од 2003. део тима Лерија Брауна. Од 2008. до 2013. је помоћни тренер „Финикс Санса”. У сезони 2013/2014. је радио као помоћни тренер у „Кливленд Кавалирсима”, 2015. је у „Орландо Меџику”, потом до 2018. у „Јута Џезу”. У мају 2018. именован је за главног тренера у „Финикс Сансима”, поставши први Србин и први Европљанин који је шеф струке у неком НБА тиму.
Од 2008. до 2015. био је селектор кошаркашке репрезентације Грузије. Као селектор Словеније године 2017. на Европском првенству освојио је прво злато за ту земљу.
Ожењен је Патришом (од 2009) са којом има сина Луку и кћерку Елину.

***

Деца
Како својој деци представљате Србију?
На најбољи могући начин. Постоји много тога што могу и желим да им кажем. Драго ми је што могу да им пружим прилику да открију другачији модел историје, културе, начина живота, односа међу људима, чега је лишен највећи број америчке деце. То ће их сигурно обогатити и зато и они са задовољством долазе на летње распусте и проводе време у Београду.

***

Одмор
Да ли сте после свих интензивних искустава у минулим годинама, жељни одмора?
Искрено јесам, али сам исто тако свестан да сам део машинерије која не даје право на предах. То су правила од којих нема одступања. Позиције које су освојене могу се сачувати само тако што ћемо непрестано бити активни, па се о потреби за предахом готово и не размишља.